Ja sam Maja iz Gornjeg Matejevca kod Niša i moja priča je priča o lutanju i nalaženju mesta za sebe, o individualizmu i pravljenju zajdnica, o bezzemljašici koja je pustila korenje. Do svoje 21. godine ja sam se prilično selila po ovoj našoj Srbiji, nekad je to bio izbor a nekad nije.
Jedna od posledica takvog života je bilo moje duboko uverenje da nije pametno, da je bolno investirati se i oslanjati na druge ljude – pre ili kasnije njih nema, ostanu za vama. Ova zaštitna strategija ljubaznih, distanciranih odnosa uz par bliskih izuzetaka (roditelji, partner, par prijateljica iz detinjstva) me je dovela do toga da postanem prilično samodovoljna – šta god da je bio životni zadatak pred kojim sam se našla rešavala sam ga sama, ako nisam imala potrebne resurse ili znanja, radije sam posvećivala vreme tome da ih izgradim i steknem nego da potražim pomoċ ili se oslonim na nekog drugog. Da se razumemo nije to sasvim loše – dovelo me je do toga da sama izgradim psihoterapijsku praksu i budem profesionalno prepoznata i cenjena u svojoj sredini. Dodatno, psihoterapija kao polje rada mi je omogućila da se fokusiram na ono što je individualno, na ličnu odgovornost i ličnu promenu svojih klijenata i sebe, naravno.
Paralelno sa građenjem svojih psihoterapijskih kompetencija i privatne prakse, moj partner i ja smo gradili svoju kuću na njegovom imanju, odgajali decu, čuvali koze i generalno pokušavali da nađemo svoje mesto u svetu u kome smo se našli sa naše troje dece.
Posle pandemije i opšte krize mentalnog zdravlja sa kojom sam se suočila kao psihoterapeutkinja, posle jednog kolektivnog izgaranja sa kojim su mi dolazile mlade i žene srednjih godina, naročito majke, shvatila sam da nešto mora da se promeni. Moj doživljaj situacije je bio da su žene, a naročito majke, u potpunosti izgubile svoje podržavaljuće zajednice. Da u potpuno neprirodnim uslovima života – gde živimo izolovani jedni od drugih i od prirode, postoji nekakvo očekivanje da svaka od nas treba da funkcioniše sama za sebe, da može da ispuni sve zahteve koji se pred nju stave od strane dece, partnera, poslodavca, roditelja, prijatelja, socijalnih normi i da uz to treba da vodi računa o sebi i da bude srećna… Ako ne bi postizale da odgovore na te potpuno nerealne zahteve, ili ako bi u tome bile nezadovoljne ili iscrpljene žene su zaključivale da sa njima nešto nije u redu. Suočena sa tim, počela sam da preispitujem svoj život, svoju izolovanost od drugih, svoj stepen umora i otuđenosti… i da shvatam koja je cena ‘samodovoljnosti’.
Kako to obično biva, kad smo spremni da vidimo, rešenja nam se nude. Moja su došla u formi edukacije i novog pokreta koji se javio u terapiji kojom se bavim – počela sam da učim eko transakcionu analizu – psihoterapiju koja se radi u prirodi i sa prirodom kao saradnicom, i prilikom za mentorstvo Kristijane Pelmas o tome kako se grade i čemu služe ženske zajednice. Oba su me uverila koliko je bitno napraviti i negovati svoje selo, ili pleme ako vam je draže. Takođe sam dozvolila sebi da pišem poeziju, da organizujem festival, da heklam… da rizikujem da me ljudi vide u mojoj celosti i mnogostranosti – kao mamu i partnerku, psihoterapeutkiju i pesnikinju, organizatorku i aktivistkinju, edukatorku i baštovanku…
Kroz svoje različite ženske zajednice neke otvorene za sve, neke sa ograničenom brojem članica, neke koje služe ostvarivanju ciljeva i neke kojima je cilj samo da postoje, neke koje vodim i neke kojima sam članica došla sam do toga da je postojanje u zajednici suštinsko ljudsko iskustvo. Iskustvo pripadanja, podrške i rasta. To je bio je bio jedan od motiva da se pridružim i ovoj zajednici, Mreži Jezgro. Za uzvrat san mašla neke drugačije priče, neke interesantne žene, puno inspiracije i podrške, i potvrdu da sam na pravom putu i da je investiranje vremena i energije u pravljenje jakih zajednica jedno od dobrih rešenja za menjanje sveta u kome živimo.
Ja sam se sada orjentisala ka radu u prirodi i preselila svoju psihoterapijsku praksu na selo, takođe lagano izlazim iz rada sa pojedincima i planiram da u budućnosti radim na izgradnji zajednica koje će da budu zdrave i podržavajuće i koje će u krajnjoj liniji učiniti psihoterapiju nepotrebnom za najveći broj ljudi. Jedna od želja mi je da napravim jednu takvu zajednicu sa ženama iz mog sela – jer je to najjednostavniji način da transformišem ovo mesto u kome živim i koje pripada meni i mojoj deci. Na posletku, kako kaže Bern ‘Ljubav je prirodna psihoterapija’ i kada imate zajednicu u kojoj ste istinski prihvaćeni i podržani, dozvoljeno vam je da zauzmete mesta koliko vam treba, osećate se obuhvaćeno i sigurno, imate puno opcija za druženje i zabavu, za traženje, davanje i primanje… najveći broj problema se prirodno razrešava. Kako sam naučila i u ovoj ženskoj mreži kojoj vrlo ponosno pripadam – Sinergija je put – naši talenti i naše delovanje, se pojačavaju i umnožavaju kad smo posvećene tome da radimo zajedno.
Sve ovo skupa mi daje nadu i mogu da zamislim jednu, za mene, idiličnu buduću stvarnost, u kojoj radim na svojoj zemlji, u selu koje je istinska zajednica iu kojoj naša deca rastu i razvijaju se obuhvaćena i sigurna, sa mnogo dobrih modela oko sebe. U kojoj pomažem drugima da naprave zajednice po svojoj meri tamo gde jesu. U kojoj delim darove koje imam – one koje sam dobila i one koje sam osvojila. Budućnost u kojoj sam opuštena i radosna.
Maja Delibašić
