Prva moja sećanja se vezuju za sremačka polja kukuruza, mi porodično koji ga okopavamo i trkamo se ko će pre, mirisi svežeg paradajza i slanine i debeli lad pod dudom. Moja kobila Cveta i puna kuća dečijeg smeha, raznih domaćih životinja i jednostavnog ali prebogatog života.
Čini mi se da su mi baka i deka, koji su me najviše oblikovali, pružili uvid u ono što je važno od najranijeg doba. Porodica, poštovanje, upornost, istrajnost, život sa prirodom ali i još mnogo toga usput. Hvala im!
Nakon srednje turističke škole, svoj poziv sam pronašla u ugostiteljstvu. Baš uživam u tome da učinim da se ljudi osećaju udobno, prijatno, ako mogu još da im serviram neko divno jelo ili slatkiš upotpunjen sa domaćim napitkom, srce mi je ispunjeno.
Nakon decenije bavljenja ugostiteljstvom, moja duša se setila iskonskih vrednosti koje nosim od detinjstva. I tako sam započela istraživati o alternativnim načinima življenja, uzgoja hrane, ispoljavanja kreativnosti, pronalaženja svoje životne svrhe.
Kroz istraživanje sam upoznala biodinamički način uzgoja hrane, permakulturu, održive zajednice, mnogo alata koji pomažu lični rast i razvoj ali i rad sa grupama kroz neformalnu edukaciju i omladinski rad koji me je oduševio.
Ceo taj put me je odveo u Sloveniju, na jedno permakulturno imanje, na koje se iznova vraćam. Nakon te prve posete 2018. godine, ekipa iz Srbije (nas 6) je odlučila da osnujemo udruženje https://zelenodoba.org/ sa željom da to iskustvo prenesemo dalje, kreiramo mogućnosti za mlade kako bi ih podstakli, osnažili i pokazali da postoji drugačiji način da ovaj svet bude lepše mesto i za nas i za one koji dolaze.
Nakon toga sam provela tamo godinu dana, kao deo volonterskog programa, gde sam dublje istraživala kako se zajednica može održati u ovo neizvesno vreme, na koji način možemo živeti održivije i harmoničnije sa prirodom, ljudima i na kraju sami sa sobom. Nakon isteka volonterskog programa i povratka u Srbiju, svoje mesto pod suncem sam pronašla sa svojim mužem i našim sinom pod Planinom Rajac gde razvijamo permakulturni poligon i budući edukativni centar. Pravimo domaće kupinovo vino po receptu mog deke, uzgajamo hranu za naše potrebe, i učimo nova/stara znanja koja su potrebna za savremen život na selu i umrežavamo se sa pojedincima i zajednicama koji dele naše vrednosti.
Našu budućnost vidimo okruženi prirodom, ljudima, smehom, decom, pa možda i nekim konjem. Da sećanje na moje predivno detinjstvo živi kroz moje dete i decu koja dolaze i na taj način odam počast svom radu i trudu koju su baka i deka uložili u nas. Sebe vidim da primenjujem i razvijam alate neformalnog obrazovanja sa decom, mladima i onima koji se tako osećaju a naše imanje kao prostor podrške, inspiracije i ohrabrenja svima kojima je to potrebno.
Kroz projekat “Novo lice žene sa sela” sam pre svega osvestila uverenja o tome ko je zapravo žena sa sela i kako ja sebe mogu osnažiti u tom procesu. Navelo me je na razmišljanje kako komuniciram sa spoljnim svetom i kakvu poruku želim da pošaljem. Dobila sam prostor da postavim svoje ciljeve i podršku da ih realizujem. Najviše sam oduševljenja zajednicom žena koje nose nezamislivu snagu i pregršt znanja koje nama mlađima mnogo znači.
Ukoliko vam se dopada moja priča i želite da zapratite naše avanture na selu:
https://www.instagram.com/nevena.m.savic/
https://www.facebook.com/zdravijesakmetije/
