Da li je moje lice novo lice žene sa sela? Hmmmm, možda i jeste, barem bih ja volela da tako bude, u što skorijoj budućnosti. Nezavisna, odlučna, vredna i samostalna gospodar(ica) svog sopstvenog vremena. Nadam se da je to lice koje će uskoro imati puno mladih žena koje su imale sreću da budu deo jednog od najlepših i najplemenitijih projekata na kojima sam do sada radila.
Šta je to što me u životu na selu promenilo u odnosu na život u gradu?
Opustio me osećaj slobode, osećaj odsustva zidova koji zaklanjaju pogled ka zelenom horizontu, osećaj ljubavi u svakom listu što se trudi da mi zašareni dvorište. Na selu ima nade. Ima nade da će barem bašta roditi dovoljno dobro da se na trpezi nađe po koji zdrav paradajz i list neprskane salate. Nadu daje miris domaćeg hleba što se peče dok ukućani još spavaju. Na selu sam manje zavisna od drugih i sve jedno mi je da li je utorak ili nedelja. Od toga ne zavisi šta ću danas moći da radim, a šta ne i šta će se naći na trpezi kada se deca vrate iz škole.
Preseljenje na selo nije bilo deo ni jednog mog životnog plana niti cilja, dogodilo se u trenu, neplanirano, kao odluka koju mi žene donosimo instinktivno, u trenutku kada nas život satera u ćošak. Znak da je odluka bila ispravna došao mi je brzo, već nakon nekoliko dana, dok mi je još ruka bila na kvaki vrata što su se upravo zatvorila. Svuda oko mene pojavljivale su se neke nove kvake, nova vrata, pa čak i poveće kapije. Moje je bilo samo da istrajem u hrabrosti i da ih sa osmehom i bez previše razmišljanja otvorim i zavirim u svaku novu životnu mogućnost. Jedna od tih vrata bila su i vrata moje nove kuhinje.
Moja veza sa kuvanjem i razmišljanjem o tome kako da svaku namirnicu iskoristim na najbolji mogući način počela je davno, još u tinejdžerskim danima, kada sam krenula da se „motam“ po kuhinji i eksperimentišem. Verovatno u isto vreme sam počela i da razmišljam o tome kako da sve što mi je na raspolaganju iskoristim tako da napravim nešto ovo što ima upotrebnu vrednost, barem kao ukras u prostoru u kojem boravim. Da, uvek mi je bilo važno kako izgleda prostor u kojem živim i radim, kao i da u njemu nema previše beskorisnih sitnica. I važno mi je kako hrana izgleda kada se servira, čak i ako je u pitanju obično jaje na oko.
Uvek mi lako dolazi inspiracija, ne samo za kuvanje, već i za pažljivu dekoraciju teglica, flašica i prostora u kojem one stoje izložene kao da su na modnoj pisti. Pretpostavljam da se radi o nekoj vrsti „primenjene ljubavi“ kojom uređujem svoj životni prostor tako da ostavlja utisak topline i smirujuće deluje na goste koji ulaze u moj dom.
Iskoristila sam priliku da svoje talente preusmerim u posao, da se uobliče moje ideje o reciklaži, borbi za smanjenje otpada i racionalno korišćenje onoga što nam je raspoloživo. Da od ničega napravim nešto je oduvek bilo ono što me hrani i uliva osećaj ponosa kada od „praznog frižidera“ napravim pravu malu gozbu.
Danas, članovi mog malog ali vrednog tima i ja dočekujemo znatiželjne goste u seoskom domaćinstvu Krivac u Sremskim Karlovcima sa osmehom i pićem dobrodošlice, pričom o tome kako produžavamo rok upotrebe resursima hrane koji su nam donirani kao višak, pažljivo sledeći recepte zapisane u starim kuvarima. U domaćinstvu ne koristimo plastiku za jednokratnu upotrebu, aluminijum, štetne hemikalije i industrijske prehrambene proizvode, već od lokalno proizvedenih namirnica pripremamo tradicionalna vojvođanska jela koja su sastavni deo našeg kulturnog nasleđa.
Projekat „Novo lice žene sa sela“ za mene je prilika da mladim ženama koje su tek na početku preduzetničke karijere prenesem svoje iskustvo samostalnog vođenja turističkog domaćinstva i korišćenja sopstvene inspiracije za nove projekte, umesto čekanja da neko drugi pokrene njihovu realizaciju.
Ponosna sam na činjenicu da svaki gost koji izađe iz domaćinstva Krivac ima barem malo više ekološke svesti nego što je imao kada je u njega prvi put ušao i što dajemo dobar primer ljudima koji do sada nisu razmišljali o svom ličnom uticaju na prirodu. Želja mi je da doprinesem očuvanju životne sredine u mojoj lokalnoj zajednici kroz primenu modela kružne ekonomije, što danas postaje sve lakše jer se brže nego ikada umrežavamo, a primer za to je upravo mreža „Jezgro“.
Ivana Mišković