O svom detinjstvu ne bih puno da pričam, rekla bih samo onu staru da „teška vremena stvaraju velike ljude a vreme blagostanja stvara slabe ljude“. Koji i kakav sam čovek ostaje da se pripoveda i prepriča kroz godine koje nadolaze.
Moj put kojim idem bio je šarenolik. Bila sam dugo godina zaposlena u korporacijama kao poslovni sekretar. Bila sam i uspešna na toj poziciji, ali pozicija kose na mojoj glavi menjala je svoj tok. Više kose mi je bilo na bradi nego na temenu i tako sam odlučila da se okanem ćosava posla i da vidim šta mi duša ište.
Celi život se bavim rukotvorinama, sa četrnaest godina prvi put sam „ukrala“ od mame iz prodavnice cirkular i pokušala da napravim svoju korpu za cveće od drveta. Bila je kriva, sva razmrdana, sklepana ali moja. Tih godina nekako i kreće moje prepoznavanje sopstvenih talenata. Dugo godina posle te četrnaeste mi je trebalo da donesem odluku da će rukodelja biti moj poziv i da neću da se bavim korporacijama i sisitemima niti upravljanjem istih. Sa 24 godine konačno dajem otkaz. Pošto se brada kod mene razvila do te mere da sam razmišljala da idem i potražim nekakav cirkus u kome bih radila kao atrakcija. Tih godina kreće i moja potraga za profesijom kojom moja duša živi.
Krenula sam od izrade kutija od drveta pa tenhike mozaika i time se bavila par godina. Zatim sam se upustila u svet kožne galanterije i time se bavila nekoliko godina. Do jednog momena kada mi se ukazala prilika da budem scenograf po zadatku u jednoj predstavi za privatnu kompaniju. Trebalo je napraviti veliku biljku za scenu i tako je počeo moj put u tim vodama. Ubrzo potom sam dobila zahtev da uradim kostim za promociju jednog crtaća pa posle i filma i eto mene sada već preko 10 uspešnih godina radim kao samostalni kostimograf i scenograf. Sve tehnike koje sam savladala u toku tih godina savladavala sam sama i bez mentorstva i to mi je uvek bilo na ponos i diku. Imala sam svoju radionicu u Beogradu i stvari su se odvijale dosta dobro. Kulminacija kompleksnosti zadataka koje mogu da izradim nastaje kada sam dobila zahtev da napravim robota visokog 2.5 metra od eva pene sa aluminijumskom konstrukcijom, u koga treba da uđe čovek i pokreće ga, sa pitanjem: “Da li ti to možeš?”. Kao i sve u životu rekla sam da mogu, pa sam onda satima i mesecima štrebala i učila da savladam tehniku kojom to mogu da uradim. Tako nastade prvi robot Optimus Prime koji i dan danas živi i radi tu negde u Beogradu. Sa prvim velikim projektom od eva pene ubrzo su počeli i novi i drugi projekti ali uslovi u mojoj radionici nisu bili za to namenjeni.
Počela sam da se trujem hemijom koju sam morala da koristim pri obradi materijala. Ta činjenica da mi moj materijal za rad pravi velike probleme sa disanjem navela me je na prvu ozbiljniju odluku da odem iz Beograda.
Neki bi rekli da sam poput švajcarskog noža – opremljena sa svim alatima za sve moguće zadatke. Kostimograf, scenograf, fotograf, stolar, vezilja, edukator, planinar, bravar, mesar, kuvar, domaćica i ne zaboravimo dobra žena svome mužu. Možda zvuči kao da imam podvojenu ili čak potrojenu ličnost, ali istina je da sam samo odlučila da se posvetim svemu što me zaista zanima a da nikako ne trošim vreme na ono što me se ne dotiče. Dugo sam se borila na betonskim arenama, kako u mom rodnom, tako i u glavnom gradu Srbije. Beton je bio moje poprište, ali i teret koji je sve teže padao na moja pleća. Pomislih tih godina da život na selu nije težak i da ovako opremljena kao britva a zapeta kao praćka, imam sve što je neophodno za život na selu.
Krenula je potraga za mojim blagom, a trajala je kao neki neobjašnjivo duga indijska serija sa gomilom krupnih kadrova, smenjivanjem emocija od po celih pet minuta među protagonisitma, a ni sa jednim završetkom. Tražila sam kuću na selu, tražila sam svoj mir. Odabrali smo Frušku goru, jer sam tamo provela najlepše dane svog detinjstva. Šuma me je odgajala, štitila, davala mi mir. Kuću smo našli u Erdeviku, malom selu pored Šida. Nisam imala nikakve veze s Erdevikom pre toga, sem što sam par puta kampovala pored jezera Bruje. Nakon što smo se smestili, shvatila sam koliko je selo zapravo infrastrukturno razvijeno. Sve što mi je trebalo mogla sam naći u selu. Osim prevoza do grada, za šta je bila potrebna veština vrača da bi se uhvatio autobus. To me je primoralo da obnovim svoju vozačku dozvolu koja je godinama bila ranjavana raznim prebacivanjima iz novčanika u novčanik. Ranjenk star 17 godina stupio je na snagu da odvojevuje svoju poslednju bitku i da iz crvene stare papirne vojničine postane novi plastični džiajdžojac i da uvek bude spreman za akciju prikazivanja licima organa reda.
U kuću sam prebacila svoju radionicu i krenula da radim na novim projektima. Od 2018. do 2022. radila sam nesmetano svoj posao, sejala baštu i uživala u blagodatima šume, jezera i samog sela. 2022. Događa se jedan lep i vanredan slučaj u crkvi. Elem, na Liturgiju u septepmbru uđe u crkvu mnogo dece iz sela. Svi su dovedeni od stvane svoga veroučitelja na čitanje molitve za početak školske godine i tako meni nešto došapne da je ovo pravo mesto za moj dugo sanjani san da otvorim kreativni centar u selu. Dođe od Boga i dogodi se. 26.01.2023. godine osnovala sam udruženje Društvo Entuzijasta Srbije – Meerart kreativni centar sa ciljem da svoje znanje i veštine prebacim na nove generacije dece u selu. Okupilo se tu jedno jako lepo društvo entuzijasta koji sa mnom dele isti san – da nova detinjstva budu mnogo sličnija našim detinjsvima. Da se deca igraju jedna sa drugom. Da nauče kako da koriste stvari iz svoje okoline i recikliraju ih. Da se nauče koliko je važno da zajedno naprave neki projekat i da u njemu uživaju zajednički. Da se nauče o važnosti tradicije i prebacivanja tradicionalnih zanata sa kolena na koleno. Sve to i mnogo drugog obrađivalo se kao tema u radu sa decom od samog početka rada centra.
Kao sve u životu i čovek ima svoje uspone i padove i nije u stanju sve sam da savlada a meni kao čoveku koji je davne 2008. rekao da neće da se bavi sistemima ni korporacijama i da to nije svet kome pripada, pade prihatanje odgovornosti jako nezgodno i teško za savladati.
Nekako, kako i u svemu na scenu stupa jedan duhovni ćorsokak u kome ja koja sve mogu sama, sve znam sama, sve ću naučiti sama dolazim na ispit. A neke stvari prosto ne mogu sama. Ćorsokak je trajao jedno vreme dok nisam „slučajno“ naišla na objavu za „Novo lice žene sa sela“. Dizajn i naziv su me privukli i tako vođena nečim apliciram za progam i ludim slučajem dobijem mentorsko vođenje za kojim sam žudela dugo, ispostaviće se, ceo svoj život.
U životu raditi stvari sam je teško, izvodivo, ali teško. Kada ti neko pokaže put i sigurno utabanu trasu mnogo je lakše, mnogo se čovek oseća sigurnije. Iako naizgled sami na putu, kada imate mentorstvo, osećate prisustvo i podršku svih ljudi koji u vas pokušavaju da utkaju neke od svojih savladanih veština, da se ne saplićete tamo gde su se oni sapleli. Mreža Jezgro koja je glavna i odgovorna za projekat „Novo lice žene sa sela“ mi je dala novi aspekt o ljudima, o poslovima, o ženama. Nekako te uči život da je žena čudan lik i mnogo čudniji od muškaraca. Kroz mrežu Jezgro dobiješ uvid da ima žena koje su jednako mužestvene kao i muškarci, koje znaju šta je zajedništvo, koje su nesebične i dele ne samo znanje, dele i one tananije stvari a to su emocije, podrška i lepota zajedništva.
Moja interesovanja za dalji tok moga života su konačno u fokusu. Želim da kreativni centar stavim na malo širu mapu naše zemlje ali i Sveta. Želim da postavim jedan bastion kulture na selu koji će dozivati predavače iz svih krajeva Sveta i koji će jednako nesebično učestvovati i deliti svoja znanja o veštinama koje su stekli kroz život.
Volim da kažem da sam 2023. godine zaplovila na jedno vrlo uzburkano more a da pri tom i nisam neki moreplovac. Program „Novo lice žene sa sela“ i mreža Jezgro mi je dala dobar vetar u leđa da plovim sigurnijim pravcem kroz uzburkano more do mog konačnog cilja. Hvala svima koji su prepoznali potencijal mojih snova i pomažu mi da oni postanu deo svakidašnjice i sveopšte stvarnosti.
Sada, sa čvrstom podrškom iza sebe, osećam se spremnom da nastavim svoju misiju.
Ja sam Milica Panić maštar, umetnica, preduzetnica i entuzijasta i verujem da zajedno možemo promeniti Svet, svako svojim individualnim korakom.
Na svom ličnom putu jesmo same ali sa mrežom Jezgro nikako usamljene.
