Kada vas okolnosti odvoje od ljubavi i suštine koju ste počeli da spoznajete još kao dete i kada ste nadomak toga da izgradite svoju ličnost na temeljima pravih moralnih vrednosti…
I dok mi pravimo jedne, život za nas ima druge planove. Jedino i najmoćnije oružje u svim bitkama i borbama je ono što nosimo u sebi. Ljubav i želja udružene sa samoupravljanjem, pomeraju planine ali znaju i da izbace iz koloseka, pa da se opet tražite, tamo gde ste se davno izgubili.
Rođena sam u Leskovcu 1993. godine.
Živela u Vučju,u podnožju planine Kukavice. Moje odrastanje je bilo bajkovito ali i dinamično u šestočlanoj zanatsko, muzičkoj porodici, u kojoj su sestru i mene učili šta su maniri, lepo ponašanje ali i šta znači biti domaćica, majka… Sve to primerima koje smo mogle da vidimo u našoj kući. Tako se u meni rodila ljubav prema kulinarstvu i svemu što je povezano sa poslovnima u domaćinstvu.
Međutim kada dođe do promene odnosa u svoj toj idili, deca nisu ni svesna da se život menja preko noći i da se prekida nit bezbrižnosti, lagodnosti. Moraš da odrasteš u tih 24 sata.
Prvi ručak sam napravila sa svojih 12 godina. Prvu platu zaradila sa 15 na letnjem raspustu na sezonskim poslovima.
Posle završene prve godine srednje škole, moja mama je odlučila da se preselim za Beograd, kako bismo opet bile na okupu, sestra je već tamo studirala i radila. Otišla sam, ali ne baš predana tome, jer moje srce je ostalo ovde, u mom mestu gde je sva ljubav moga bića. Sve više su mi se u tom sumornom gradu vraćale slike moje predivne Kukavice na koju sam često bežala da istražujem planinska sela, da zamišljam svoj život tamo. Beograd definitivno nije bio mesto za mene, ali mi je doneo dosta iskustva i neke dobre ljude kao uspomenu. Život tamo mi je dao priliku da napravim izbor, za koji sam se borila od tada. Odlučila sam da se vratim i zatvorim jedno poglavlje upoznavanja svog života.
Kreće novi talas nepoznatog i nepredviđenog. Loša iskustva, bolest moga oca i naš težak put tokom njegovog lečenja su doprineli tome da izgubim poverenje u neke bliske ljude, ali moji temelji su mi ipak pomogli da mogu idalje da osetim dobrotu.
Kod rođake sam povremeno radila u proizvodnji ajvara i tu pekla svoj budući zanat. Ljubav prema paprikama je rasla, bez obzira na težinu posla oko nje. Znala sam da je finalni proizvod delikates koji Južnu Srbiju povezuje sa celim svetom. Leskovački ajvar je zaista jedinstven samo ako se priprema na tradicionalan način, tako da sam probudila želju u sebi da svoju tradiciju, Bogom danu, nastavim da negujem koliko god mogu. Završila sam fakultet, došlo je i osnivanje moje nove porodice, prvo dete. Beskonačna ljubav koja sa sobom nosi i određenu dozu straha. Važno nam je bilo samo omogućiti tom malom biću bezbrižno detinjstvo u nezagađenoj sredini za zdravom vodom i hranom. Misli su mi bile okupirane time i naše dete je bilo inspiracija da počnem da proizvodim zdrave proizvode od voća i povrća kao i zimnicu. Bilo je dosta posla, porodica je pomagala da se sirovina proizvode a ja sam bila zadužena za preradu.
Uživajući u tome, često sam prijateljima i rodbini poklanjala poneku teglicu i flašicu i njihova preporuka mi je donela prve kupce. Krenulo je, svake godine više interesovanja, veća porudžbina, ali budući da ne želim da postanem industrija, nikada nisam transparentno radila. Nezainteresovanost da se marketinški eksponiram, sprečavala me je da proširim svoj posao i tako sam se izgubila u ljubavi i strahu, sa svim svojim potencijalima i strašnim osećajem za biznis. Jednog sasvim običnog dana, neka neobjašnjiva energija, vukla me je da istražujem na internetu da li u našoj zemlji postoji neko ko se bavi stvarima koje mene zanimaju i na koji način. Kad ono – Novo lice žene sa sela – Nisam ni čitala uslove, dovoljan je bio naslov. Pozvala sam broj telefona – Mreže Jezgro – Javila se gospođa Sanja Milosavljević: “Izvinite, ja sam na nekoj svadbi, ali pozvaću Vas sutra.”
Postala sam sumnjičava, ali to je za mene bilo svojstveno. Ipak sam pomalo verovala da će se sutradan javiti. Tako je i bilo. Popunila sam formular i prijavila se za učešće u programu. Došao je i dan kastinga ili ti intervju, na kojem je učestvovalo preko 100 žena iz svih krajeva Srbije. Tu sam videla ozbiljnost i tada sam upoznala Draganu Tomić Pilipović.
Tog dana sam odustala od svega i bila sigurna da nemam šansu za prolazak, jer ko bi izabrao baš mene od njih 100. Stigao je mali: Čestitamo Vi ste jedna od izabranih članica za Mrežu Jezgro.
Od tada, moja naizgled obična priča dobija drugi smisao.
Ogromna podrška stručnog tima u gotovo svim oblastima, rad na ličnom razvoju, ujedinjena ženska snaga u cilju našeg napretka. Naručila sam da nikada ne odusta od sebe i svojih snova. Naručila sam da sam jedinstvena i da je put do zvezda trnovit i težak ali da je samo nebo granica. Rad sa mentorkama mi je pokazao da uz ljubav i trud možemo pomeriti planine. Sada uspešno radim na razvoju svog brenda i turističkog domaćinstva.
Ako si ti jedna od onih koja je izgubila veru u sebe, svoje okruženje, ako bi nastavila put svojih snova a ne znaš kako, ako nisu dovoljno verovali u tebe, ukoliko nemaš podršku… pridruži nam se i upoznaj svoje novo lice, upoznaj sebe kao srećnu.
