Na brdu iznad sela je kuća mojih predaka. Tu su budućnost gradile 4 generacije istovremeno. Celo svoje detinjstvo živela sam tu, okružena šumom, voćnjacima, livadama i cvrkutom ptica. Pogled sa terase na selo ispod nas bio je neverovatan. Ušuškane kuće, odžaci koji su se pušili i zimi i leti, a u daljini modro plava brda. Tokom leta bih zamišljala da su predeli između sela i tih brda ustvari veliko more i da se umesto oranica i vinograda svuda prostire samo plavetnilo – mora, modrih brda i neba. I dan danas tako punim svoje emocionalne baterije… A zašto more kad i nisam baš neki vodoljubac, ne znam… valjda je to bila moja asocijacija na mir, snagu, širinu, slobodu – plavo bez granica. Kada bih zaboravila da uključim dugme za maštanje, pa vidim selo kao na dlanu, tu u podnožju našeg brega, jedna kuća se uvek izdvajala među ostalim. I baš tu pronađoh ljubav života svog, mog bogomdanog saputnika koji me već 25 godina podržava u svim mojim maštanjima i često ludim željama da sačuvamo svu ovu lepotu oko nas, nasleđenu od generacija, da bi je nasledile generacije. On je tu i kad pišem do duboko u noć, i kad poželim magarence i kad kuvam bamiju i čajeve od novih biljaka, i kad sadim svoju hiljaditu sobnu biljku… čak smo i goblene zajedno vezli… I hvala mu što ne odustaje!
Napustila sam studije menadžmenta u Novom Sadu i vratila se na svoje brdo. Ravnica i asfalt nisu mogli da me dugo zadrže. Ali nisam prestala da učim, bez katedre i kalupa…
Nas dvoje smo kasnije stvorili svoje malo carstvo – dobili jednu, zatim još jednu devojčicu. Ali sa starijom naš svet se drastično menja – njeni zdravstveni problemi nas uvlače u sumorne bolničke sobe u kojima ništa ne saznajemo. Retki genetski poremećaj. Učimo zajedno sa lekarima.
Odustajanja nema. Život smo prilagodili detetu i njenim potrebama i mogućnosti ma. Naša porodica tako funkcioniše već 18 godina.
Suprug radi u privatnoj firmi, a ja sam odlučila da se bavim poljoprivredom i stočarstvo, jer osim što sam zaljubljenik u prirodu i selo, svoje aktivnosti i vreme lako mogu da uskladim. Zdrava hrana nam je prioritet i vremenom sam stvorila baštu u kojoj nema hemije, dovoljne su ljubav, posećenost, radoznalost i kopriva. Godinama sakupljam seme autohtonih sorti, pre svega paradajza, i moja kolekcija sada broji oko 50-60 sorti. Ima tu i mnogo drugog povrća, pristiglog iz raznih krajeva sveta. Ljudi iz sela su me u početku gledali kao da sam sa druge planete, a onda su vremenom počeli da pitaju i sami svoje bašte obogatili novim vrstama. Još samo da izbace razne ”cide” iz upotrebe i mogla bih da kažem da sam uspela da ih ekološki malo osvestim.
Sasvim slučajno, počela sam da gajim domaće životinje. Tokom vremena, naš borbeni odred od 4 člana, zaljubljenih u sva ta mekana bića, stvorio je, iz milošte nazvan”Zoovrtić”-mesto gde slobodno šetaju koke, ovce, kože, konj, psi, mačke a uskoro nam stiže i pojačanje, moj životni san -magareće. Svi oni su tu pre svega jer ih volimo, manje više zbog hrane, a prava su atrakcija za svako dete u okolini. Tako su se izrodile ideje o edukativnim radionicama i druženju za decu (prevashodno decu sa smetnjama u razvoju), i na njihovoj realizaciji ćemo u budućnosti ozbiljno poraditi.
Takođe, u planu je i da svoj paradajz prerađujem u kečape različitih boja i ukusa, jer ono što smo do sada probali bilo je fantastično. Tu su i šarena kokošija jaja, koziji i ovčiji sirevi, ali to ostavljam za neke naredne godine, jer nemoguće je sve odjednom uraditi. Za sada su to količine dovoljne mojoj porodici. Važno mi je da sam počela, da imam podršku kako porodice i bliskih ljudi, tako i iz Mreže Jezgro.
A upravo su me sve ove ideje i dovele dotle da budem izabrana za program “Novo lice žene sa sela”, među ženama koje su fantastično, pune ideja, planova, znanja i iskustva, jake volje za saradnjom. Kroz umrežavanje sa njima, podrška koju dobijam od svih njih mi veoma puno znači, a pomoću novih znanja, veština i alata, shvatila sam da mogu bolje i više i osvestila sam neka znanja za koja nisam ni shvatala da ih posedujem. Shvatih i da preduzetništvo nije bauk, već mogućnost za napredovanjem, široka kao ono zamišljeno modro more sa početka priče. Ili nebo (pošto ne umem da plivam😉).
Sebe i svoju porodicu u budućnosti vidim kao snažan tim koji i, uprkos mnogim preprekama koje život nosi, svojim znanjem i radom na svom gazdinstvu postiže sjajne rezultate, tradiciji pripaja inovacije, uključuje i širu zajednicu u svoje projekte (recimo kroz udruženje žena, o tome maštam) i na taj način poboljšava životni standard čitave zajednice.
Upornost se isplati, uvek!
Priče iz života na našem seoskom imanju mogu se videti na mom Instagram nalogu ili na Facebooku
