Celog života sam bila iz prikrajka zainteresovana za položaj žena u svetu. Stalno me je „pogađala“ nepravda koju su na svojim leđima nosile upravo žene, često sam imala neke komentare na ovu temu pa su me u društvu zvali Milena feministkinja. Kao gradska devojka nisam volela selo, ali sam se zaljubila i počela da živim baš na selu. Tek tada sam shvatila da o položaju žena, njihovim mogućnostima nisam znala ništa. Slika o tome je tri puta gora nego što sam tvrdila da znam.
Život žene je bio predvidiv – potpuno posvećena potrebama porodice, često je gušila svoje želje i snove. Stalno sam se pitala šta ja tu mogu sama da promenim kao jedinka, a i kada bih mogla kako bi to izgledalo. Kroz svaki posao koji sam radila, a najviše u nevladinom sektoru i kao rukovodilac turističke organizacije, imala sam priliku da radim sa ženama različitih kategorija. Da li mi se ta mogućnost sama nametala ili sam ja to birala svesno, ni danas ne znam. Imala sam mogućnost da ih podstičem da stvaraju, sanjaju, rade na svom boljem ekonomskom statusu, ujedno radeći posao koji volim. Kroz proces razvitka turističkih potencijala rasle smo i žene i ja.
Vremenom shvatam da mogu više, da sam spremna za „next level“, i tada se pojavljuje mreža Jezgro. Kroz program Novo lice žene sa sela sam naučila da vrednujem svoje veštine i spremnost da pružim ruku ženi na putu ka uspehu. Ovo iskustvo me je podstaklo i na razmišljanje o primeru kojem svojim životom dajemo svojim malim zajednicama. Možda i zato jer i sama gajim tri male žene čijim okicama želim da pokažem da se može i sme sve što poželimo. Mreža mi je omogućila da budem u društvu uspešnih žena i one koje su rešile da to budu, a to i jeste moja potreba – biti deo snažne zajednice žena koje pomeraju granice i pa i same planine.
Moj moto Novog lica žene sa sela je da ona može živeti na selu i baviti se onim što voli, a da to ne mora imati uvek veze sa selom, odnosno poljoprvrednim aktivnostima.
